Осака

Осака буја као јапанска престоница кулинарства и забаве, где неоново осветљени канал Дотонбори одражава светлећи билборд Глико Ранинг Мен изнад уличnih продаваца који пеку такојаки лоптице од октопуса за 500 јена, куле 16. века замка Осака уздижу се изнад камених зидова и цветova трешње, а мештани оличавају филозофију "куидаоре" — јести се до пропасти у потрази за савршеним оброцима. Трећи по величини град у Јапану (2,7 милиона становника у Осаки, 19 милиона у метрополитанској области која укључује Кјото и Кобе) стекао је репутацију "кухиње нације" захваљујући култури хране радничке класе која је уличне грицкалице уздигла у уметничке форме: такојаки (лоптице од октопуса), окономијаки (солени колачићи), кушикацу (пржени ражњићи) и рамен ресторани где гласно шушкање показује похвалу.

Личност Осаке стоји у контрасту са резервисаношћу Токија — Осаканци топло поздрављају странце са "маидо!" (здраво на кансајском дијалекту), трговци на пијацама се шале и цепкају за разлику од формалних токијских радњи, а комедија цвета у позоришту Намба Гранд Кагецу где дуети манзаи усавршавају брзотемпирани тајминг који дефинише осакански хумор. Дотонбори дефинише Осаку ноћу — прошетајте испод механичких ракова и змајева који рекламирају ресторане, гледајте уличне уметнике који забављају гомилу и придружите се посетиоцима који фотографишу Глико Мен на мосту Ебису, пре него што уђете у уличице изакаја које служе кушикатацу уз заједничке станице за умочавање купуса (дупло умочавање је строго забрањено, сваки пут замените сос за тонкацу). Замак Осака представља стуб историје — тврђава Тојотоми Хидејошија из 1583.

године издржала је опсаде, падала је и више пута поново грађена (тренутна бетонска реконструкција потиче из 1931, модернизована 1997), а данас у њему налазе се музеји са панорамским погледом са осмог спрата на масивне камене зидове, ровове по којима плове шетњаче и паркове препуне више од 3.000 сакура (врхунац цветања крајем марта – почетком априла). Ипак, Осака изненађује и поред хране: ретро четврт Шинсекаи чува послератну носталгију под кулом Цутенкаку (1956), где мештани играју шоги и пачинко, више од 150 штандова на пијаци Куромон служе свеж доручак са сушијем и узорке вагју говедине од 9 ујутру, Опсерваторија "Пловилацки врт" зграде Умеда Скај повезује две куле на 40. спрату и пружа поглед на град од 360°, а Осака музеј становања и живота рекреира улице из доба Едо у којима посетиоци носе кимоно.

Universal Studios Japan привлачи огромне гужве у Super Nintendo World (резервишите улаз са временски одређеним термином) и Harry Potter's Wizarding World, док је Osaka Aquarium Kaiyukan један од највећих на свету са китовим ајкулама које пливају у огромном резервоару Пацифичког океана. Бејзбол тим Ханшин Тајгерс изазива фанатичну лојалност на историјском стадиону Кошиен у оближњем Нишиномији, док Орикс Бафалоус играју на Осакином Кјоцера Доуму, а ружањак и музеји на речној Наканошими нуде урбани одмор. Сваки део Осаке има свој јединствени карактер: омладинска мода и винтиџ продавнице у Америкамури, продавнице електронике и анимеа у Ден Ден Тауну (Осакин Акихабара), облакодер Абено Харукас у Тенодзију (некада највиши у Јапану, а и даље највиши у Осаки), и луксузне изакаје и хостес барови у Киташинчију намењени бизнисменима.

Дневне излете лако доводи до храмова у Кјоту (30 мин, 570 јена), 1.200 светих јелена у Нари (45 мин, 820 јена), говедине и луке у Кобеу (30 мин, 420 јена) и будистичких храмова на планини Која (2 сата). Посетите од марта до маја због цветања сакуре и пријатних температура од 15–25 °C, или од октобра до новембра ради јесењих боја — лето (јун–август) доноси влажност и врућине преко 30 °C, док зима доноси свеж ваздух идеалан за врући рамен. Са пријатељским мештанима (много неформалнијим него у Токију), приступачним ценама (оброци 8–15 долара, хотели 60–100 долара), важећим JR Pass-ом за дневне излете и трговцима који говоре дијалектом и стварају топлу, приступачну атмосферу за разлику од хладне ефикасности Токија, Осака пружа јапанску културу са чармом радничке класе, светском комедијом, кансајском гостопримљивошћу и заиста непревазиђеном уличном храном, где једење до срећног уништења остаје највеће културно достигнуће.